Vladimir Nesterov: Antimuslimanska gibanja u evropskoj svesti

U Evropi je sve više muslimana. Ako ih je u 2010. godini ovde živelo tek nešto više od 44 miliona, već do 1930 godine njihov broj će premašiti 52 miliona ljudi, a udeo u stanovništvu Evrope izneće 8,6 procenata. I nipošto se ne radi samo o onim zemljama u kojima su muslimani živeli od ispokona vekova (Albanija, Bugarska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, samoproglašeno Kosovo), Muslimani „osvajaju“ sve nove i nove zemlje Evropske unije. Tendencija povećanja broja muslimana naročito je primetna u Velikoj Britaniji. Ovde će se udeo muslimana u naredne dve decenije udvostručiti – sa 4 na 8 procenata. Za to vreme muslimani će činiti 10,3 procenta stanovništva Francuske, 10,2 procenta Belgije, skoro 10 procenata Švedske i više od 6 procenata Nemačke.

Duže vreme u Evropi se prema muslimanima sprovodila politika multikulturalizma, koja je pretpostavljala koegzistenciju, uzajamno prožimanje i uzajamno obogaćivanje različitih kultura. Međutim, po meri kako se brojnost muslimana u Evropi povećavala, u koncepciji multikulturalizma se počelo pojavljivati sve više pukotina. Ispostavilo se da muslimani nipošto ne gore od želje da priviju „evropske vrednosti“, već daju prednost izgradnji paralelnog društva, utemeljenog na postulatima Kurana. Čak štaviše, oni konstantno šire predele svog društva, preobraćajući podosta katolika i protestanata u islam. A o obrnutim slučajevima, to jest, o tome da neko od muslimana pređe u hrišćanstvo, nema ni govora. Kao posledica, broj džamija u Evropi raste, među uhapšenim teroristima sve češće se pojavljuju „bledoliki“ neofiti islama, a egipatska „Muslimanska braća“, koji su našli utočište u Londonu, ovih dana pozivaju da se „zatvori Suecki kanal... i pripremi za rat protiv Izraela“.

Verovatno da ne znaju svi za knjigu glavnog ideologa „braće“ Sajida al-Kutbe „Etape puta“. Ta knjiga je druga po značaju posle Kurana za islamske radikale. Al-Kutb je smatrao da savremeno društvo živi u stanju „džahilije“, doislamskog varvarstva. „Zadatak istinski verujućih jeste da se zatvore u krugu istomišljenika, to jest, braće, i da počnu nepomirljivu borbu za očišćenje sveta od „nevernika“ – „veliki džihad“. Evo i još nekoliko fraza iz ’drugog Kurana’: „Alah je ideal. Prorok Muhamed je vođa. DŽihad je sredstvo za postizanje cilja. Smrt u ime Alaha je zavetna mašta...“ Zavetna mašta Al-Kutba se ispunila – u avgustu 1966. godine, nakon dugotrajnog tamnovanja, on je obešen po presudi egipatskih vlasti.

2500 imama održava molitve u Nemačkoj

Bilo kako bilo, tek sve je išlo ka tome da neko u Evropi treba da podigne uzbunu zbog multikulturalizma i rastuće plime muslimana. Grom je grunuo u avgustu prošle godine, kada se u prodaji našla knjiga Tila Saracina „Nemačka se samolikvidira“ koja je najpre izdata u tiražu od 250 hiljada primeraka (danas preko milion primeraka!). Osnovna teza autora jeste da Nemačka konstantno postaje gluplja, jer ovde decu rađaju jedino migranti – muslimani i nezaposleni.

Saracin je jedan od vodećih političara Socijal-demokratske partije Nemačke (SDPN). Dugi niz godina on je bio senator u Berlinu, a potom prešao u upravu Bundesbanke.

On želi da njegovi unuci i praunuci žive u Nemačkoj, koja je naseljena Nemcima. Jer, etnički Nemci ne obezbeđuju čak i prostu reprodukciju, oni stare i izumiru. A muslimani se množe, i ako tako bude i dalje, kroz 100 godina u Nemačkoj će ostati svega 25 miliona Nemaca, ali će zato biti 35 miliona muslimana, piše Saracin. I proglašava svoj kredo: „Ako budem želeo da čujem mujezina, naručiću sebi odmor na Bliskom Istoku“. Čitaj: muslimanima nije mesto u Nemačkoj.

Nemački kancelar Angela Merkel je pisanje Saracina označila kao „apsolutno neprihvatljivim“ i „uvredljivim za čitave grupe stanovništva“. Međutim, anketa javnog mnenja, koju je početkom septrembra sproveo sociološki institut Forsa, pokazala je da „uvredljivu“ izjavu Tila Saracina o tome da muslimanski imigranti nisu sposobni da se integrišu u nemačko društvo, kao i to da je njihov pretpostavljeni niski intelekt uslovljen genetički, podržava 70 procenata anketiranih. I u rezultatu se već i Angela Merkel zamislila nad sopstvenom izjavom. Prošlo je pola meseca i nemački kancelar je, u suštini, priznala da je Saracin u pravu. U svom izlaganju na konferenciji omladinske organizacije Hrišćansko-demokratske partije u Potsdamu, Merkel je izjavila da migranti, koji dolaze na rad u Nemačku, treba da govore nemački, jer jedino u tom slučaju oni mogu postati punovredni učesnici tržišta rada. „Mi ne bismo želeli da vidimo one, koji ne mogu odmah da govore nemački, - izjavila je Merkel. „ Oni koji se prave da ovde nema muslimana i islama, oni koji ignorišu činjenicu da u Nemačkoj ima 2500 imama koji svake nedelje organizuju molitve u džamijama, obmanjuju sami sebe“.

Izjavu je kancelarka dala nekoliko dana nakon ankete javnog mnenja, koju je sproveo sociološki institut Alensbah, u toku koje se pokazalo, da samo 18 procenata anketiranih smatra da muslimani priznaju temeljne vrednosti nemačkog društva. 67 procenata veruje, da ih muslimani odbacuju, a 55 procenata – da su migranti muslimani teret za nemačko društvo.

Istovremeno je federalni ministar za pitanja porodice i omladine Kristina Šreder izjavila, da je u Nemačkoj u školskim dvorištima, u metroima i električnim vozovima nastao problem mržnje prema... Nemcima. Napadaju se nemačka deca i tinejdžeri, jer su Nemci. To je takođe oblik rasizma, podvukla je gospođa ministrka.

A početkom januara 2011. godine pojavili su se rezultati još jedne ankete, koju su sproveli Francuski institut za proučavanje javnog mnenja (IFOR) i list Le Monde. Ispostavilo se da više od dve trećine od otprilike 1600 ispitanika u Francuskoj i Nemačkoj smatra da se muslimanski imigranti loše integrišu u evropsko društvo. Osim toga, oko 40 procenata anketiranih Francuza i Nemaca u islamu vidi opasnost po svoje zemlje.

List Frankfurter Allgemeine s tim u vezi je pisao: „Takva podudarnost zaprepašćuje. Naročito ako se ima u vidu da se sa aspekta normi, kojima se regulišu odnosi između države i crkve, a takođe nacionalnih tradicija, Nemačka i Francuska veoma razlikuju jedna od druge: Francuska je klasična „imigraciona“ zemlja“, a Nemačka je dugi niz godina bila zemlja iz koje su ljudi odlazili. Ali pre nego što se izvedu ishitreni zaključci o opasnoj populističkoj islamofobiji u duhu Herta Vildersa, bilo bi umesno ozbiljno prihvatiti nadanja i strahove, koje pre svega osećaju stanovnici. A i za pridošlog u novu zemlju imigranta promena situacije izaziva potrese. Ne treba takođe odbacivati ni vezani sa povećanjem broja imigranata proces radikalnih promena u društvu, koje treba da preživi osnovna nacija zemlje. Onaj ko poziva na jedinstvo i strpljenje većine, prema tome iskazuje previsoke zahteve“.

Kako je isticao saradnik IFOP Žerom Furke, pre nekoliko godina rasprave o imigraciji uglavnom su se ticale bezbednosti i zaposlenosti. Sada Francuzi i Nemci pokreću pitanja nacionalne samosvesti i opasnosti, koju predstavlja islam po evropsku civilizaciju.

Anketa, na čije se podatke poziva Ž.Furke, sprovedena je povodom pooštravanja evropske pozicije prema islamu – drugoj po rasprostranjenosti religiji u Evropi. Francuska i Belgija su usvojili zakonodavstvo o zabrani nošenja na javnim mestima feredže, koja pokriva lice. Švajcarska je glasala za zabranu izgradnje minareta. A krajnje desničarske partije, čije političke platforme najčešće imaju antiimigrantski karakter, povećavaju broj pristalica u Švedskoj i Holandiji.

Furke je takođe saopštio da IFOP namerava da sprovede slične ankete i u drugim evropskim zemljama. On smatra da se rezultati mogu razlikovati u takvim zemljama kao što su Velika Britanija, ali da će u celini biti sasvim slični.

„Vreme liberalizma sa mišićima“

I upravo u vezi sa Velikom Britanijom iskusni sociolog, izgleda, greši. Prošlo je mesec dana i premijer Velike Britanije Dejvid Kameron je, u svom govoru na Minhenskoj konferenciji o pitanjima bezbednosti, pozvao svoje evropske kolege da se „probude i shvate šta se dešava unutar naših granica“. Po njegovom mišljenju, politika multikulturalizma sprovođena decenijama je propala. Šaroliki etnički kaleidoskop današnje Evropske unije nipošto ne želi da se sklopi u lepu celinu, u sliku – nacionalne manjine, naročito muslimanske veroispovesti daju prednost življenju u izolovanosti, prenebregavajući pravila i običaje zemlje domaćina. „Nama je potrebno da odbacimo pasivnu tolerantnost poslednjih godina u korist kudikamo aktivnijeg i snažnijeg liberalizma“ - izjavio je Dejvid Kameron.

Treba priznati da je Velika Britanija donedavno odbijala da ’svojim’ muslimanima nameće svoja pravila, po kojima žive Britanci, videći u tome opasnost od otuđivanja. Pored ostalog, ovde su odustali od francuske inicijative da se zabrani nošenje hidžaba u školama. Naprotiv, koreniti Britanci su pozivali da se čak ne ističe religiozna simbolika, tipa natalnih krstova, kako time ne bi „vređali“ osećanja inoveraca.

Osim toga, Velika Britanija je na svojoj teritoriji izgradila 1600 džamija i, po rečima generalnog sekretara Muslimanskog saveta Britanije Muhameda Abdula Barija, u doglednoj budućnosti njihov broj će se povećati. Generalni sekretar veruje da širenje uticaja muslimana u maglovitom Albionu ne treba da plaši ostale. Međutim, činjenica od koje se nema kud denuti, jeste da se ’bojazan ostalih’ ipak povećava. I to ne iz razloga što se umnožava broj džamija, već zato što se u tim džamijama pored ostalog propoveda mržnja i netrpeljivost prema zemlji na kojoj stoje te džamije.

Očigledno da taktike smirivanja ekstremizma, koja je dovela do pojavljivanja izolovanih nacionalnih zajednica, koje ne žele da se integrišu u britansko društvo i da dele njegove liberalne vrednosti, više neće biti. Kao što neće biti izdašnog sponzorisanja muslimanskih organizacija, na koje se, prema izrazu D.Kamerona, „proliva novčana kiša“. A šta će biti sa onim ’ekstremistima’ koji u džepovima imaju britanski pasoš!? Za sada je pitanja više nego odgovora.

Karakteristično je da se govor Kamerona u Minhenu podudario u vremenu sa demonstracijama ultradesničarske „Lige engleske odbrane“ u gradu Lutonu, nedaleko od Londona. Demonstranti su zahtevali da se obuzda rast ekstremizma među muslimanima, koji žive u Britaniji, i skandirali asntimuslimanske parole, upotrebljavajući pri tom, necenzurisane izraze. Istovremeno se dogodio još jedan indikativni događaj: objavljeno je godišnje istraživanje o pitanjima imigracije „Transatlantske tendencije“, koje je pokazalo rast zabrinutosti Britanaca zbog problema imigracije i dominacije stranaca u zemlji.

Izjava Kamerona dočekana je sa oduševljenjem ne samo u Nemačkoj, nego i u Francuskoj, gde je već akumulirano ’dragoceno’ iskustvo deportacije rumunskih cigana i objavljen rat hidžabu. Novi lider ultradesničarskog nacionalnog fronta Marin Le Pen je dala intervju britanskom listu Financial Times, u kome je pozdravila pooštravanje politike Ujedinjene Kraljevine prema nacionalnim manjinama i imigraciji. Ona je čestitala Dejvidu Kameronu što je podržao mišljenje njene partije u vezi sa tim pitanjem.

U takvim uslovima nije mogao da oćuti ni Nikola Sarkozi. Jer, on je gušio bunt Francuza arapskog porekla još dok je bio ministar unutrašnjih poslova. Odgovarajući na pitanje o neuspešnoj politici multikulturalizama na kanalu TF1, Sarkozi je izjavio: „Da, to je neuspeh“. Po njegovom mišljenju, francuski sistem integracije pokazao se neefikasnim, jer se integracija kao takva nije ni dogodila. Predsednik je istakao da je neophodno poštovati suživot jednih s drugima. Po njegovim rečima, imigranti su dužni da postaju deo nacionalne francuske zajednice i da poštuju lokalni način života. A one koji to ne žele, u Francuskoj ne čekaju.

„Francuska nacionalna zajednica ne želi da menja svoj način života, jednakost među muškarcima i ženama, slobodni odlazak devojaka u škole. Mi ne želimo religiozne obrede na ulicama“ - kazao je predsednik. „Naša zemlja je sveta, crkva je odvojena od države, molitva nikog ne buni, ali mi ne želimo na našoj teritoriji agresivni religiozni prozelitizam“ - istakao je on.

Očigledna je činjenica skretanja – kako evropskog društva, tako i političara koji, ako ne žure da odu u političku penziju, treba da imaju na umu društvena raspoloženja. Čak i u slučaju ako njihovi potezi dovedu do „sudara civilizacija“, koji je predskazao sada pokojni Semjuel Hantington.

Sledi li velika seoba naroda?

Ostaje, međutim, još jedno pitanje: šta je dovelo do sadašnje situacije u vezi sa muslimanima u Evropi? Sasvim je očigledno da, ako bi oni kod svoje kuće imali ta ista životna dobra, koja se mogu imati u Nemačkoj ili Velikoj Britaniji, teško da bi oni i hrlili u Evropu. Političari Starog sveta trebalo bi da se sete vremena kolonijalnog razbojništva i poratnog neokolonijalizma kada su, crpeći bogatstva muslimanskog sveta, pored ostalog i naftu, i postavljajući marionetske režime, Evropljani osudili muslimane na vegetiranje. Pri tom raspon u nivou socijalno-ekonomskog razvoja između Zapadne Evrope i mnogih arapskih zemalja ne samo da se ne smanjuje, nego je u stalnom porastu. Produbljuje se ekonomska nejednakost, a to mora da pothranjuje ekstremizam.

Burni događaji na Bliskom Istoku primoravaju nas da razmišljamo o novim talasima imigracije, koje mogu ne samo zapljusnuti Evropu, nego i dovesti do ozbiljnog pada životnog standarda upravo Evropljana. U istoriji su se događali slični primeri. „Velika seoba naroda“ ne samo da je dokrajčila Rimsku imperiju, nego je i zaustavila razvoj Evrope u najmanju ruku na hiljadu godina. Istoričari taj milenijum nazivaju „mračnjačkim vekom“.

Izlaz, treba reći, očigledno nije na putevima ’liberalizma sa mišićima’, već u predaji muslimanskim narodima najnovijih tehnologija, davanju realne pomoći u ekonomskom razvoju. I to treba da se čini kako bi se povećavao životni standard ne samo pojedinih ’reisa’ poput Hosnija Mubaraka, već čitavih naroda. Samo u tom slučaju Evropa može steći mir i još dugo uživati u svojim liberalnim vrednostima. U protivnom, mogu nastupiti vrednosti drugačije vrste...

(Fond strateške kulture)